Ante Tomić Livres

(Scenarij) Knjiga koju držite u rukama zove se Ustav Republike Hrvatske, ali njezin autor nije Vladimir Šeks. Šeksološki gledano, ova knjiga nije se ni smjela dogoditi. Jer, u lijepo uređenim zemljama ljudske nesreće nisu pravilnost, nego anomalija. Kulturološki gledano, ovom je tekstu, baš kao i filmu koji je iz njega nastao, suđeno postati ustavom publike hrvatske. Naravno, i ne samo nje. Otkuda ta, (pre)učen svijet bi kazao, diskrepancija? Možda otuda što imenice Šeks i kultura ne staju u istu rečenicu? Amerikanci tvorce svog ustava nazivaju founding fathers. Rajku Grliću i Anti Tomiću ne treba tako pompozna titula; njima su dovoljna i očinstva nad vlastitom djecom. S titulom ili bez nje, ovaj nas je dvojac zadužio pričom i filmom koji o vremenu današnjem govore dokumentaristički precizno, a umjetnički moćno. Ukratko: ljudi moji, Ustav je zakon! Ivica Ivanišević

Na početku bijaše brodolom iz kojeg je jedan mladić jedva izvukao živu glavu nasukavši se na obali otočnog mjestašca poznatog po zaštitnici svetoj Margareti, zaduženoj za čudotvorno povećanje nataliteta. Ali ovdje su se onda i druga čuda dogodila, što u romanima Ante Tomića nije prvi put. Neki su se parovi čudom mirili, drugi čudom razdvajali, treći neočekivano smuvali, četvrti demantirali sve što smo o njima mislili. No ni to nije sve. Ćevapi su od nejestivih postajali sveti gral roštilja, zatvorske ćelije apartmani bez zvjezdica, magarci su oglašavali seksualne aktivnosti, Srbi i Hrvati dijelili postelju, Aco Stanković pojavio se na smokvi umjesto na televiziji, a jedno je ubojstvo stornirano nakon što je žrtva pronađena još zaljubljenija. Samo Ante Tomić može izmisliti ovako urnebesan svijet a da u njega povjerujemo kao da je prepisan iz stvarnosti. Zato je Nada roman koji nam vraća nadu da se neke neželjene pojave u društvu mogu preobratiti na humor, da sretni krajevi postoje i izvan fikcije, i da nas književnost još uvijek može, ako je ovako dobro napisana, uvjeriti da će sve biti baš kako treba i kako smo priželjkivali.Marina Vujčić

Folklor, pisan s navodnicima ili bez njih, tvrdoglavo preživljava i najveće društvene potrese; i kad se ćini da je posvojio nove vrijednosti, on zek preoblikuje stare. S tom se činjenicom Tomić odavno pomirio. Da bi s nekim podjelio terapeutske blagodati tog otkrića, napisao je smotru folklora. Kad je sklopite, i vi ćete, zacijelo, ponoviti onaj njegov programski usklik iz naslova jedne kratke priče_: Život ima smisla!

Neobično je to, drage čitateljice i dragi čitatelji, malo možda i tužno, u jednom času imaš dvadeset i čini ti se da će ti čitav život biti kao jedan uzbudljivi neprekinuti Woodstock, a samo časak kasnije vučeš putni frižider s voćnim kašicama i rižolinom. Nisi ni primijetio kada ti se i kako to dogodilo. U treptaju oka, učini ti se, od anarhista u vreći za spavanje na plaži pod tamarisom pretvorio si se u malograđansko čudovište koje urla na recepcionara jer u sobi nema tople vode. E, sad, što da čovjek napravi? Mogao bih se, dakako, kao oni ocvali bikeri u kožnim prslucima s resama, sa sijedim brčinama, perčinima i crnim "Born to be Wild" majicama rastegnutim preko trbuha, praviti kao da se ništa nije dogodilo, ali nekako nemam volje za to. "I'm too old for this shit", rekao bi Danny Glover u "Smrtonosnom oružju", a ja ga često citiram, uvijek napola ozbiljno, s nekom svečanom autoironijom, sam sebi smiješan u što sam se pretvorio.

Jest to pełna humoru, czasami absurdalnego, opowieść o być może (zbyt) powolnym, ale ostatecznym i nieodwracalnym rozpadzie patriarchalnego świata, nad którym nie ma powodu wylewać łez. Wysoko w górach leży Dolina Poskoków, rodu, który nosi nazwisko nie przez przypadek utworzone od nazwy wyjątkowo jadowitego gatunku żmij. W niewielkiej wiosce przetrwało już tylko pięciu mężczyzn – Jozo Poskok i jego czterej synowie. Od śmierci Zory, żony Joza i matki chłopców, nie najlepiej im się wiedzie: jedzą mamałygę przyrządzaną na nieskończenie wiele sposobów, chodzą w bieliźnie zafarbowanej na różowo i nieskutecznie zmagają się z rosnąca stertą brudnych naczyń. Jednak mimo wszystko próbują nie tracić animuszu, są panami swojej ziemi i sami ustanawiają na niej prawo, i biada temu, kto spróbuje się im przeciwstawić. Na bolączki dnia codziennego zaprzyjaźniony ksiądz doradza im, żeby któryś z nich się ożenił. Realizacja tego niezwykle trudnego zdania, którego podjął się Kreszimir, najstarszy z braci, wywoła prawdziwą lawinę nieoczekiwanych zdarzeń. Czy znajdzie wybrankę swojego serce i po raz kolejny potwierdzi się życiowa prawda zawarta w przysłowiu „gdzie diabeł nie może, tam babę pośle”?